“Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru, primio sam je za ruku i rekao: Moram ti nešto reći.
Sjela je i jela u tišini.Primijetio sam bol u njenim očima.
Odjednom nisam znao kako otvoriti usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.
Želim razvod, rekao sam smireno. Nije izgledala iznervirano mojim riječima, nego me tiho upitala: Zašto?
Izbjegavao sam njezino pitanje. To ju je razljutilo. Odbacila je pribor za jelo i počela vikati na mene, ti nisi čovjek!!
Te noći nismo više razgovarali.Plakala je. Znao sam da je htjela saznati što se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane.
Nisam je više volio. Samo sam je žalio!
S dubokim osjećajem krivnje, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 % uloga u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda poderala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela samnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije ali nisam mogao povući što sam rekao jer sam jako volio Ivanu. Počela je jako plakati predamnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsjedala nekolikotjedana, činila se sada čvrščom i jasnijom.
Slijedeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još uvijek bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio spavat.
Nema komentara:
Objavi komentar